Milutin Vasiljković, apsolvent Akademije umetnosti

„Mladost živi od nade, starost od uspomena“

„Moje ime je Milutin, imam 25 godina i najveći deo svog života sam proveo u svom gradu, Šapcu. Iako nije veliki grad ili neka metropola, ipak je moj i moje srce i duša pripadaju njemu. Nažalost, u jednom momentu svog života, morao sam da napustim svoj grad i sve ono što što znam i poznajem u njemu, svakog poznanika, prijatelja i drugara, pa čak i onaj kamen koji je stajao u malom parkicu pored lipe, sve to, zarad tog nekog boljeg života.“

Ovako svoju priču započinje Milutin Vasiljković, apsolvent Akademije umetnosti, koga tri ispita dele od diplome. Kako sam kaže, on je morao da ode iz svog grada i svoje zemlje, da ostavi sve iza sebe i krene ka zapadu.

Mama i tata su nekoliko dana pre toga otišli u Nemačku kod rodbine da pripreme dolazak mene i mog brata. Posle godinu dana mukotrpnog rada vratili smo se kući, misleći da je to – Dovoljno smo bili tamo, uspeli da popravimo finansijsku situaciju, sada je bio red da se snađemo i u svom gradu i svojoj državi. Tu stvari počinju da se menjaju, godinu dana na platnom spisku mame i tate jer za mlade ljude nema posla.

Kao apsolvent na fakulteta Milutinova jedina mogućnost bila je da radi kao konobar u kafiću, samo zato što je njegov drugar vlasnik tog kafica, koji je hteo da mu izađe u susret i pomogne. Kako Milutin kaže, posla nema čak ni za džabe.

Htedoh samo negde da sviram sa ljudima, ipak je muzika nešto što najviše volim. Stanje se nije popravilo u narednih godinu dana, te smo opet krenuli putem te Nemačke. Brat je već bio tamo sa suprugom sa kojom je čekao dete, mama i tata su otišli u posetu i dan po dan ostadoše tamo. Posle nekog vremena su uspeli da ubede i mene da dođem. Opet sam morao da se opraštam od svojih najmilijih i najbližih ovde. Živeti i raditi bilo gde na svetu bez radne dozvole nije preporučljivo i ne bi trebalo da se radi. Ali muka ne gleda, a čovek ne bira sredstva da se snađe i pomogne svojoj porodici.

Milutin je istakao da poslove nije bilo laki naći i da je rodbina imala ključnu ulogu u tome. Bez njih, kako kaže, teško da bi uspeli da se snađu za bilo kakav posao. Raditi od 10 do 18 sati dnevno 6 ili 7 dana u nedelji nije nimalo lako, ali na kraju meseca kad pogleda svoj račun, shvati da je ipak vredelo. Milutin govori nekoliko jezika, ali kaže da mu u Nemačkoj dovoljan, i, srpski.

Na kraju meseca je uvek bilo lakše i jasnije zašto se toliko radi. Jezik nije bio toliki problem zbog velikog broja naših ljudi tamo. Koristio sam dosta srpski, a kad zatreba i nemački ili engleski, uglavnom. Što više jezika znaš, više vrediš i lakše se sporazumeš sa svetom.

Život u Nemačkoj nije isti kao i u Srbiji, manje se ljudi druže i ne piju kafe svaki dan. Ali sve je drugo dostupnije, naravno, ono materijalno.

Život nije tamo kao i kod kuće. Tamo nema društva i kafe svaki dan, tamo se ljudi viđaju od vikenda do vikenda. Ali sve je lakše i sve je dostupno, čovek ako hoće i želi, ne preza ni od čega, bar svom detetu može da pruži sve što poželi. Siguran sam da na nekom nivou postoji i tamo neka vrsta nepotizma, korupcije, forsiranja svojih ljudi itd, mada ja to nisam video. Tamo važi pravilo. Radi svoj posao kako treba, budi odgovoran i uvek ćeš imati gde da radiš. Nikoga u suštini ne interesuje ko si i odakle si, oni više cene čoveka i ono od čega je čovek sazdan. Nacionalnost i boja kože nije baš neki faktor, ne kažem da to ne postoji, ali je na baš niskom nivou.

Svoju nacionalnost i boju kože Milutin je u Srbiji nosio kao hendikep koji ga je pratio ceo život, pa čak i kada je bio mali.

S obzirom na to da sam romske nacionalnosti, neću da kažem da mi je život bio teži, ali sam dosta puta morao malo više da se potrudim da bi me neki smatrali na, recimo, istom nivou sa ostalima. To je možda i razlog zašto nikada nisam radio u svojoj struci, kao profesor, ili bar učitelj, nastavnik.

Kao izvrsni violinista, apsolvent na Akademiji umetnosti, Milutin se i dalje nada da će se ovde nešto promeniti jednog dana.

Do tada, moje misli će biti okrenute ka zapadu, trudeću se da se doškolujem na njihovim univerzitetima jer svaka diploma vredi više i sa svakom imaš mogućnost za lagodniji život. Ostaće san da se vratim u svoju zemlju i da živim, uživam i da radim u svojoj struci. Do tada, još koji dan odmora, još koja kafa i nazad na taj prokleti, divlji zapad da gradim svoju budućnost.