Miloš Gladović: „Da bi postao šampion, moraš verovati u sebe i kad niko drugi ne veruje.”
Miloš Gladović jedan je od najuspešnijih tekvondista koje ova zemlja ima. Trenutno je na 19. mestu na svetskoj rang listi. Miloš je rođen u Šapcu, gde je završio Tehničku školu, smer tehničar drumskog saobraćaja. Nikada nije ni pokušavao da traži posao u struci jer se posvetio sportu. A posvetiti se sportu i biti uspešan podrazumeva dosta odricanja.
- Ne radim, bavim se sportom i primam stipendiju od Ministarstva omladine i sporta. Poslednji uspeh koji sam zabeležio je bronzana medalja na Mediteranskim igrama u Španiji. Višestruki sam prvak države i Balkana, osvajač sam srebrne medalje na Evropskom prvenstvu za mlađe seniore, do 21 godine, a na Evropskom prvenstvu 2017. godine sam zauzeo 5. mesto.
U Šapcu, kaže Miloš, sve to se malo ceni i do sada nije imao podršku od grada, iako je bio proglašen najboljim mladim sportistom Šapca i ostvarivao zapažene rezultate. Od Srbije ima podršku, od Ministarstva omladine i sporta i Olimpijskog komiteta Srbije, a osvajači evropskih, svetskih i olimpijskih medalja, kao što je to manje ili više poznato, imaju nacionalno sportsko priznanje, odnosno sportsku penziju.
- Ja još nisam to ostvario i to mi je, pored toga da se kvalifikujem na Olimpijske igre u Tokiju 2020. godine, i najveći cilj. Putujem u Rumu na treninge, a jedan deo treninga radim sam u Šapcu. Ovaj sport nije plaćen, tako da je potrebno mnogo odricanja i uskraćivanja mnogih stvari da bi se otišlo na takmičenje. Na pripreme, uložiti u opremu, ishranu, potrebna je stvarno velika žrtva i veliki cilj koji te motiviše i daje snagu da se prebrode teška vremena.
Podrška je uvek potrebna i nju je našao u svojoj porodici. Miloš je ostao bez majke u ranom detinjstvu, a njegova najveća podrška su otac i sestra, Dragana, koja se takođe bavila tekvondom u kom je bila veoma uspešna. On kaže da je najsrećniji kada vidi da su oni ponosni na njega. U Šapcu ne vidi veliku perspektivu i zbog toga želi da ode.
Naravno da želim da predstavljam svoju zemlju na takmičenjima. To je stvarno velika privilegija i čast. Ali bih voleo da odem negde gde bih imao veću podršku da se bavim tekvondom i da kasnije budem trener. A gde bih voleo da odem, to sada ne znam tačno.
Miloš u slobodno vreme uči strane jezike, nemački i španski, jer mu je želja da pored engleskog govori i ova dva. Planira i da se dodatno edukuje, kako bi jednog dana mogao biti trener, jer kako je i sam rekao, jedno je takmičiti se a sasvim drugo je trenerski posao.
– Treba da se ceni rad, da bi ljudi ostali ovde, jer u suprotnom idu tamo gde se rad ceni, u druge uređenije zemlje – ističe Miloš.
Isidora Kovačević
