Nikada ne stavljajte rok trajanja na svoje snove

Aleksandar Grnović iz Badovinaca ima 22 godine, bavi se atletikom i uspešan je u svojoj disciplini, višeboj (desetoboj). Završio je srednju Mačvansku školu, smer mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje, kao nosilac Vukove diplome i kao đak generacije.

-Treniram već 13 godina, a imam i status studenta na Univerzitetu u Novom Sadu. Treninge odrađujem tamo gde se nađem, Novi Sad, Sremska Mitrovica, Beograd i Uslovi u Badovincima nisu na zavidnom nivou. Nemamo ništa osim školske sale, koja je mala i sprave koje se tu nalaze su stare koliko i škola – kaže Grnović.

Zato Aleksandar vikendom trenira na atletskom stadion u Sremskoj Mitrovici, a zimi u Beograd u atletskoj dvorani, gde su svi uslovi za ovaj sport ispunjeni. On kaže da je treniranje naporno, da mnogo truda i novca ulaže te da stipendiju ne dobija ni od opštine, ni od države.

-Značilo bi mi dosta to da imam neku stipendiju, jer moji roditelji nisu finansijski toliko stabilni, iako imam maksimalnu podršku od njih. Uz sve to, student sam, a i za to treba novac. Često i moj trener, Ivan Đinić, ulaže u klub i u mene iz svog džepa, naročito za preglede i terapije kada sam povređen. Da sve funkcioniše kako treba, rezultati bi bili mnogo bolji i bio bih rasterećen – sa tugom priča Aleksandar.

On kaže da nije problem samo u treningu, kada se baviš profesionalno sportom, već da su potrebni uslovi za trening, sprave, rekviziti, pripreme, oprema, kvalitetan odmor i oporavak posle svakog jakog treninga, ishrana, a za sve to je potreban novac.

-Ja od svega toga imam samo nekoliko rekvizita, koje je trener kupio, nešto smo dobili od Saveza, ali za to smo trebali da „molimo“ nekoliko puta. Od opštine Bogatić imamo godišnje određenu sumu, koju dobijamo u ratama, ali nije nam dovoljna, iako smo jedini klub u opštini koji pravi prave rezultate i napreduje iz godine u godinu.

On ne traži veliku stipendiju, samo želi ono što je zaslužio. Sponzora, takođe ne može da nađe. Imao je dva poziva da ode u Ameriku, još dok je bio u srednjoj školi, ali nije otišao jer je smatrao da nije spreman za to. Danas razmišlja da možda i ode negde u inostranstvo, ističući da ne planira ostati u Bogatiću. A za sam kraj razgovora, Aleksandar je obećao da će istrajati i postati još uspešniji atletičar.

-Želim samo da svi koji budu čitali ovo, znaju da ću završiti fakultet i da ću otići na Olimpijske igre u Tokio 2020. godine. To ću uraditi prvenstveno iz razloga što verujem u sebe, svoj talenat, svoj rad i sposobnost. Zato što želim, zato što imam taj sportski duh da pobeđujem i da uspem. Dugujem to svojoj porodici, svom treneru, svima onima što iskreno, ali iskreno, veruju u mene i samom sebi – samouvereno završava ovu priču Aleksandar Grnović.

A mi mu verujemo i želimo mu da ode na Olimijadu.

Isidora Kovačević