Muzika daje dušu univerzumu, krila umu i mašti i život svemu
Ivan Ostojić je magistar muzičke umetnosti iz Salaša Crnobarskog. Srednju muzičku školu „Mihailo Vukdragović“ završio je u Šapcu, a muzičku akademiju u Istočnom Sarajevu u Bosni i Hercegovini.
-Ljubav prema muzici i harmonici potiče još od ranih osnovnoškolskih dana. Bio sam treći razred osnovne škole kada mi je otac kupio prvu harmoniku sa dirkama. Iako nisam znao ni da je držim kako treba na ramenima, počeo sam da sviram neke kratke melodije koje sam slušao u školi, polako proširujući repertoar kako je vreme prolazilo. Pošto su svi pored mene već primetili da ta moja „muzika“ liči na nešto i da mi je sluh prilično istančan, roditenji su odlučili da me upišu u nižu muzičku školu. Posle niže muzičke škole sam upisao srednju i tako je to sve krenulo.
Prvi posao dobio je tek posle tri godine nakon završenih studija i to u jednoj osnovnoj školi. Tu se zadržao nepune dve godine, jer je dobio ugovor na određeno vreme. Posle je radio u još nekoliko osnovnih i srednjih škola, sve na kratak vremenski period bez mogućnosti stalnog zaposlenja.
-Trenutno, već treću godinu u kontinuitetu, sam zaposlen u Kulturno-obrazovnom centru u Bogatiću, gde obavljam poslove dirigenta dečijeg hora “Duga“ (čiji sam osnivač), kao i stručnog savetnika u oblasti muzike i kulture. Pored „redovnog“ posla u Kulturno-obrazovnom centru, vikend i slobodno vreme provodim u dva Kulturno umetnička društva (KUD „Salaš Crnobarski“ i ANPI „Dukat“ iz Badovinaca), gde radim kao korepetitor i vođa pevačkih grupa- kaže Ivan.
Iako narodnu muziku, u onom izvornom smislu, nisu toliko učili na Muzičkoj akademiji, ljubav i veliko interesovanje prema folkloru, narodnoj tradiciji i običajima je ispoljio još u srednjoj školi, kada je sate provodio u dvorištu Kulturno umetničkog društva „Abrašević“ u Šapcu, gde je pratio probe folklornih sekcija i orkestra, a kao član mešovitog hora „Abrašević“ ostao narednih 10 godina, najpre pod dirigentskom palicom prof. Snežane Ranković Đerić, a kasnije pod upravom Dragana Pavića.
-Tu svoju ljubav prema horskoj muzici sam samo produbio kroz kasnije školovanje na Muzičkoj akademiji, gde sam sa Kamernim horom Muzičke akademije odseka za crkvenu muziku i pojanje osvojio nekoliko najznačajnijih nagrada na svetskim takmičenjima duhovne i svetovne horke muzike.
Dugogodišnje pevačko iskustvo koje je stekao pevanjem u horovima, od amaterskih do akademskih, na najbolji mogući način pokušava da prenese na učenike i pevače sa kojima radi. Ivan ističe da se trudi da im usadi ljubav prema muzici, prema pevanju i sviranju, kao i ljubav prema narodnom i kulturnom stvaralaštvu srpskog naroda.
-Nikada nisam želeo da napustim rodni kraj, iako sam imao više prilika za to. Najlepše se osećam sa svojim ljudima, u domaćem okruženju, tu mogu da stvaram, sviram, radim i prenosim svoje znanje mlađim generacijama. Nije lako raditi sa Kulturno umetničkim društvima u salama bez grejanja, bez vode, gde su uslovi za rad jako teški (posebno u zimskom periodu), ali uvek dobijem novu snagu za nastavak kada vidim sa kakvom ljubavlju i entuzijazmom deca dolaze na probe, naporno vežbaju i nesebično na koncertima poklanjaju publici svoje osmehe i plodove minulog rada i treninga.
Ivan kaže da bi država trebala malo više da se pozabavi pitanjima mladih ljudi, da im pruži priliku da se pokažu i dokažu u oblastima za koje su se školovali ili sticali znanje. Potrebno je pružiti šansu, da bi se naporan rad i trud isplatili, ali i želja da se isti pronađe. Mora da se pronađe dugogodišnji model pomaganja mladim ljudima kroz razne programe zapošljavanja i pomoći samostalnim umetnicima i stvaraocima.
-U Opštini Bogatić se dosta pažnje posvećuje kulturi i obrazovanju, te se svake godine situacija popravlja i regeneriše. Skoro svako selo ima svoje Kulturno umetničko društvo, svoju manifestaciju na kojoj se lokalni umetnici amateri afirmišu i stiču neophodno iskustvo. U okviru našeg Kulturno-obrazovnog centra, pored folklornog nansambla „Đido“ uspešno rade i druge sekcije kao što su: horska – dečiji hor „Duga“ i mešoviti hor „Mačvanski“, Amatersko pozorište „Janko Veselinović“, kao i njegova omladinska scena, školica slikanja i crtanja, sekcija plesa i aerobika, slikarska kolonija „Sovljak“ itd.
Potrebno je, kako Ivan kaže, pružiti šansu, da bi se naporan rad i trud isplatili. Ali mora da se pronađe dugogodišnji model pomaganja mladim ljudima kroz razne programe zapošljavanja i pomoći samostalnim umetnicima i stvaraocima.
Isidora Kovačević
