Milica Martinović, karatiskinja iz Bogatića, studira IT akademiju u Beogradu

Život je lep

Milica Martinović, karatiskinja iz Bogatića, studira IT akademiju u Beogradu. Za karate kaže da joj je to jedna od prvih iskrenih ljubavi, a ovim sportom počela je da se bavi sa osam godina. Najponsnija je na zlatnu medalju koju je osvojila na Svetskom prvenstvu u Moldaviji ove godine.

– Radujem se zbog tog uspeha, ali ima takmičenja gde nisam donosila medalje. Iskustvo mi je bilo nevidljivi poklon koji se tek kasnije odrazio na mene. Sada kada sam odrasla, vrlo sam srećna što sam dozvolila jednoj takvoj umetnosti, kao što je karate, da me oblikuje.

Milica nema planove za dalju budućnost, drži se plana koji napravi na godišnjem nivou, jer tako može da bude fokusirana i da se trudi da ostvari stvari koje joj mogu pomoći da napravi još bolje uspehe narednih godina.

– Planiram da budem uspešna, mislim da mi je to dovoljno. Sport me je naučio da ne odustajem i da se borim za svoje želje. A kad smo već kod sporta i treniranja… Trenutno sam pauzirala sa karateom, jer mi je škola sada prioritet i želim tome da se posvetim. Dok sam bila mlađa stavljala sam karate kao prioritet, sada se to odrazilo na školu, gde moram mnogo više da se dam, jer prethodno nisam. Mora se naći neki balans.

U Bogatiću je trenirala u KK ,,Mačva“ kod Milana Perića i Željka Gajića, gde je provela svoje detinjstvo, razvijala se i menjala kao ličnost. Za sebe kaže da nije imala talenat za karate i generalno za sport, ali da je imala sreću da nailazi na velike ljude i velike učitelje koji su želeli da dele znanje.

-Nismo imali neke uslove za treniranje, često se dešavalo da treniramo bosi u hladnoj s Ali ko još čeka idealne uslove? Mi smo imali želju za uspehom i to nam je davalo motivaciju za dalje. Sve je do ugla gledanja, ali ko čeka bolje uslove, nikada ništa neće uraditi u životu.

Poslednjih godinu i po dana trenirala je u KK ”Šabac“, kod trenera Dejana Dašića, koji joj je mnogo pomogao da se izgradi kao borac i takmičar, sa kojim je, kako kaže, napredovala, koji je ulagao u sve takmičare i koji se trudio.

-Nama kao klubu rezultati su brzo dolazili, jer nas je Dejan zaista posvećeno trenirao. To su dva kluba u kojima se sam se ja gradila, razvijala i kao sportista i kao ličnost. Karate me je zaista izgradilo. Naučila sam da granice ne postoje, osim onih koje mi sami postavimo, da se borim za svoje ambicije, da sam sigurna. Nisam oduvek bila ovakva. Kada sam počela da treniram karate bila sam vrlo nesigurna u sebe. Da budem iskrena, ni drugi baš nešto nisu polagali neke nade u mene. Ali to je sve proces rasta. Neki sportvi možda ne mogu da obezbede novac i takvu sigurnost, ali sport daje nešto mnogo vrednije, a to se ne kupuje novcem.

Za manje sredine, kao što je njen rodni kraj, kaže da imaju prednost jer u njima ima osećaj bliskosti i sa ljudima koje ne poznaje.

-Nekako svi smo “naši“. Pored te vrline, u mestu gde se svi znaju, velika mana jeste što ljudi nemaju hrabrosti da se bore za svoje živote i ambicije. Bitnije je šta će selo reći, nego da su zadovoljni. I to je nešto što uništava ljudske snove. Svi čekaju da odu u veće gradove ili u inostranstvo da bi našli sreću. Tako da smatram da bi možda trebalo malo više slobode i slobobodnog življenja i shvatanja.

Milica ne planira, bar na ovom godišnjem planu, odlazak u inostranstvo, jer želi ovde da gradi svoju karijeru.

-Ovde može i te kako da se napreduje, samo kada neko želi. Kada se ljudi okrenu sebi i prestanu da kritikuju vlast i da im je loše zbog drugih, shvatiće da je život ovde zaista lep. Tako da, ne bežim od inostranstva, kada bi mi se nametnulo da odem, prođem, vidim svet rado bih otišla, ali neki beg od lošeg života ovde, mislim da ne. Nikad ne mogu biti sigurna, nikad ne znam šta me čeka, ali trenutno ne – rekla je Milica za kraj razgovora.