Prvi sertifikovani somelijer Mačve

Ivan Đonlić je ugostitelj iz Bogatića koji radi u Novom Sadu. Posle završene Osnovne škole u Bogatću, upisao je Tehničku školu u Šapcu, gde je 2010. godine završio za tehničara drumskog saobraćaja, zanimanje sa kojim danas nema dodirnih tačaka. Nakon toga, upisao je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, međutim posle završene prve godine napustio je fakultet i vratio se u Bogatić, jer, kako sam kaže, shvatio je da diploma profesora fizičkog vaspitanja nije ono čemu teži u životu.

• U međuvremenu počinjem da radim u ugostiteljstvu i shvatam da je to zanimanje kojim želim da se bavim. U Novi Sad sam se preselio 2014. godine, Bogatić je za mene postao mala sredina, jako monotona i da ne kažem dosadna. Želeo sam da napredujem u ugostiteljstvu pa sam rešio da se preselim. Novi Sad je multikulturna sredina, puna ljudi raznih verovanja, stavova, nacionalnosti. Novi Sad me je privukao zbog te njegove raznolikosti. U Srbiji ne postoji grad kao što je Novi Sad. Evo već 5 godina živim tu, moja supruga je Novosađanka, a ovaj grad mi je pružio sve ono čemu sam težio.

Trentno radi u kafe restoranu „Šećer & Soul“. Tu radi već četiri pune godine, počeo je kao konobar, a sada radi i kao operativni menadžer i kao somelijer .

• Kako je vreme odmicalo tako je menadžment primetio moje napore i moju želju za učenjem i usavršavanjem. I, tako sam brzo od konobara napredovao do šefa konobara. U međuvremenu sam se zainteresovao za vino i kulturu svega toga, želeo sam da još više naučim i uz pomoć firme, završio sam kurs za somelijera i postao član USV-a (Udruženje somelijera Vojvodine) i član SERS-a (Udruženje somelijera Srbije). Tako sam postao prvi sertifikovani somelijer Mačve. I na tome moram da se zahvalim mom kolegi i prijatelju Dimitriju Erdeljanu koji me je upoznao sa vinom i vinskim svetom.

Sve što je ostavario rezultat je njegovog truda i želje za uspehom. Za sebe kaže da je pošten čovek, koji izdržava sebe svoju porodicu svojim radom i trudom, a da mu je pritom čist obraz i mirna savest.

• Od ovog posla može lepo da se živi, ali najbitnije stvar je da to neko zaista voli da radi. Ako nema ljubavi, ako nema želje i htenja da ljude svakodnevno ugostiš kao u svojoj kući, taj posao onda vremenom postaje opterećenje i prava muka. Posao je jako stresan i stres je jedan od glavnih razloga zašto ljudi kada se upuste u taj posao, brzo iz njega beže. Nisu spremni za takvu vrstu stresa i napora. Rad u ugostiteljstvu je jako perspektivan, i smatram da je to jedna od retkih privrednih grana u Srbiji koja teži konstantnom rastu. Veliki problem vlada kod nas kao i u zemljama u okruženju, što se tiče školovanih kadrova za rad u ugostiteljstvu.

Ivan kaže da kod ljudi i dalje vlada predrasuda da su konobari i barmeni ljudi koji nisu uspeli u životu i da su zato počeli da rade taj posao, kao da ne znaju ništa drugo da rade. U stvarnsti, konobari i barmen su nešto sasvim drugu.

• Ugostiteljstvo je postalo umetnost. Barmen je postao umetnik koji od nekoliko sastojaka može da ti spremi koktel da ti stane pamet, a konobari su ljudi koji mogu da vam uz svako jelo preporuče bocu vina, lepo ugoste tako da se osećate kao kod svoje kuće.

On smatra da u procesu biranja puta, kod mladih, odnosno, biranja škole i zanimanja ili nekih stvari koje će da ih zainteresuju, presudnu ulogu, pored roditelja, ima društvo.

• I tu dolazimo do pojma sistema vrednosti, koji je kod naše omladine u zadnje vreme postao jako poremećen. Ja kada sam bio mali, meni su idoli bili sportisti. Peđa Stojaković, Vlade Divac, Dražen Petrović, braća Grbić, Siniša Mihajlović, itd. iz razloga što su se ti ljudi borili sa najvećim imenima koje je sport mogao da ponudi i često su izlazili kao pobednici, i meni je san bio da budem makar malo nalik na njih. Danas to nije slučaj, danas su omladini uzori ljudi koji su polupismeni. Od raznoraznih „velikih bratova“, „zadruga“, „farmi“, itd. Oni smatraju da je to normalno. Da je normalno da ti budeš na TV-u i da psuješ, da govoriš koje kakve prostakluke.

O muzici koja je danas popularna među mladima, Ivan kaže da su to pesme u kojima se pominju samo novc, oružje, droga i kriminal, brza kola, brzi život. On smatra da je to pokazatelj gde je država kao institucija zakazala.

• Po mom mišljenju, trebalo bi da se zabrani takav princip i pojam života, gde su primarni kriminal, droga i novac, i da se forsira zdrav život, sportski život. Mi ovde u svim medijima i pisanim i elektronskim forsiramo neke koje kakve gluposti… Svako dete treba da ima svog idola, to je činjenica, samo je pitanje kada će država i grad nešto da urade povodom toga da deca odrastaju u pravom smeru i normanim uslovima.

Ivan nekada razmišlja i o životu u inostranstvu, ali se vrati u stvarnost kad shvati da je za njega život u Srbiji nešto jedinstveno. To je razlog zašto ne bi mogao sebe da zamisli bilo gde drugde na svetu.

• Ja sam Srbin, rodio sam se u Srbiji, živim u Srbiji. Svakako bih voleo da se jednog dana vratim u Bogatić, da osnujem svoj biznis, da otvorim neku malu kafeteriju i da mogu da živim od toga. To je za sada samo plan. Potrebno mi je još mnogo iskustva u polju ugostiteljstva, ali sada ide sve uzlaznom putanjom. Učim svakim danom sve više i više, i ta moja buduća kafeterija mi je motiv koji me vodi kroz rad i život u ugostiteljstvu.

Isidora Kovačević