Marijana Jeremić: Izazov je postati prijatelj detetu, pa tek onda asistent
Dvadesetosmogodišnja Marijana Jeremić pravi je primer koliko je lični pratilac značajan osobama sa smetnjama u razvoju prilikom obavljanja svakodnevnih aktivnosti. Marijana je za više od godinu dana, koliko je lični pratilac, Davidu Alimpiću postala pravi prijatelj, a njena i njegova porodica postale su nerazdvojne. Razgovarali smo sa ovom mladom ženom a ona nam je otkrila kako je to biti lični pratilac i sa kojim izazovima se susrela.
Koliko dugo si lični pratilac, i kako si počela time da se baviš?
-Po zanimanju sam mediciska sestra.Posle petogodišnjeg radnog iskustva u bolnici, ovim poslom sam počela da se bavim pre godinu i po dana.Zanimanje ličnog asistenta je pre svega humano i posebno.Kada sam počela ovim da se bavim, dobila sam mnogo ljubavi, pažnje i podrške kako od kolega tako i od samog deteta, a kao najveća podrška su roditelji dečaka kom sam asistent, koji mi daju sve potrebne smernice.Jer, oni meni kao asistentu na ulasku u školu predaju nešto najvrednije u njihovom životu, a to je dete.
Kome si lični pratilac i kada je počelo tvoje druženje sa njim?
-Lični pratilac sam dečaku koji se zove David Alimpić i pohađa peti razred Osnovne škole „Stojan Novaković“ na Letnjikovcu. Prošle godine sam dobila poziv iz organizacije„Dečje srce“gde je na zahtev roditelja tražen lični pratilac deteta „prvenstveno sa autoritetom“.Bila sam prilično iznenađena zahtevom, moram priznati.Još jedno novo iskustvo i izazov za mene.Smatram da ovaj posao može da radi samo jako razumna i strpljiva osoba, zaista zahteva dosta pažnje, truda i ljubavi. Deca kojoj su neophodni pratioci su zaista divna, njihov pogled je pun topline i ljubavi alioni, verujte, osećaju i zapažaju sve,svaku promenu raspoloženja.
Kako bi opisala odnos između tebe i Davida, kom si lični pratilac?
-Odnos Dakija i mene je pre svega prijateljski.Kad se radi na časovima, odrađujemo sve zadatke i sve što nastavnici traže a na odmorima su to vrlo vesela druženja. Moram reći da su mu drugari divni i puni razumevanja, na čelu sa razrednom koja je tu za svaku pomoć i savet. Dosta toga smo naučili kroz rad i druženje i prošle školske godine, četvrti razredDavid je završio sa odličnim uspehom.I dalje se trudimo u ovoj novoj školskoj godini i nižemo nove uspehe i znanja. Izdvojila bih posebno njegovu socijalizaciju i poslušnost.Nas dvoje sve radimo lepim dogovorom.Svi mi imamo lepe i manje lepe dane, ali tu smo jedno drugom da ulepšamo tih par sati koje provodimo zajedno u školi.
Kako izgleda jedan dan koji provedeš sa Davidom?
-Naš dan započinje dolaskom u školu, slušanjem časova i odrađivanju gradiva, zadataka i testova.Daki obožava da se druži a omiljeni su mu časovi fizičkog gde je glavni u svom timu.Tu su i druzenja na velikom odmoru, ja sam non stop sa njim.
Koliko je važna tvoja komunikacija sa njegovom majkom, da li misliš da ona ima dovoljno poverenja u tebe?
-Naravno da je komunikacija najbitnija u svemu, kao i u svakom poslu.Davidova majka je jedna divna i posvećena majka troje dece.Od samog početka sam imala veliku podršku i usmeravanje oko Davida sa njene strane.Obe se trudimo da jedna drugu uputimo na ono što je najbolje za njega.Moram reći da smo postali kućni prijatelji i da se naše porodice divno druže i posećuju na dečjim rodjendanima i prilikom drugih lepih trenutaka.Kada pričamo o poverenju sigurna sam da ga ima u ono što ja radim,jer kako sami kažu osmeh njihovog deteta po izlasku iz škole im sve govori.
Koji su najteži izazovi sa kojima si se susrela od kada si lični pratilac?
-Moram reći da je najveći izazov i strah bio da li će me dete kome budem pratilac prihvatiti.Izazov je pre svega postati prijatelj tom detetu, pa tek onda asistent.Jer, niko od nas ne pusti tek tako nekog u svoj život.Takođe kad je počela epidemija korona virusa izazov je bio odlaziti kući, odrađivati časove i raditi zadatke pod maskama.
Đorđe Mijailović
