Koliko je teško baviti se poslom ličnog pratioca? Sa kojim problema se oni susreću?
Ličnog pratioca Sanju Petrović tokom našeg projekta „Lični pratioci – put ka samostalnoj budućnosti“ više puta su roditelji, defektolozi i kolege asistenti pomenjali kao svetao primer požrtvovanog rada sa decom kojoj je potreban personalni asistent.
Sanja Petrović se ovim poslom bavi već sedam godina ali kako kaže, lični pratilac nije samo posao već posebna ljubav i porodični kontakt koji se ostvaruje između deteta i njegovog asistenta tokom boravka u školi. „Moja Vera i ja smo zajedno već sedam godina, ona je moje novo dete, toliko se sada dobro poznajemo da ja znam kako ona diše. Znam njene potrebe, njenu narav. Znam kada će nastati neki problem, a kada neće“, ističe Sanja za Šabačke.
„Mi smo na žalost jedna neophodna karika u društvu. Kada sam ja krenula da se bavim ovim poslom, radilo je nas 12, sada nas u Šapcu ima preko 35, i uvek nas fali. Znate, bilo bi lepše da možemo da se malo više bavimo decom sa smetnjama u razvoju, da ih izvedemo u park, u šetnju, da provedemo malo više vremena sa njima. Za to nemamo vremena ni sredstava, naše vreme je ograničeno na tih nekoliko sati u školi.“
Međutim, mnogo je problema o kojima se ne priča. Sa jedne strane imamo posao ličnog pratioca kao jedan od najtežih poslova koji ne može baš svako da radi, dok uz to većina personalnih asistenata mora da radi još nekoliko poslova kako bi mogli da prežive. Sanja Petrović 
„Radimo iz ljubavi, znate kada se dete kojem ste pratilac prehladi, i ne ide u školu jednu sedmicu, vama će mesečna zarada biti umanjena za toliko dnevnica koliko niste radili. Kada je raspust u februaru, naš dohodak je izuzetno mali. Sa druge strane, postoji još jedan veći problem. Kada leti ne vidite dete sa kojim radite dva meseca, izgubite kontinuitet, praktično se kreće ispočetka. Prvog septembra lični pratilac mora ponovo da se potrudi kako bi se dete naviklo na njega. Ja nisam imala taj problem, mene Vera obožava i trudim se da je posetim tokom leta ali druge kolege itekako jesu“, priča Sanja Petrović.
Kao i u svakom poslu, komunikacija između zaposlenih je najbitnija. Kada je u pitanju dete sa smetnjama u razvoju ta komunikacija je još potrebnija. Sanja Petrović koja ima dugogodišnje iskustvo u ovom poslu kaže da je najzahtevnije raditi sa detetom u redovnim školama.
„Kolege i ja se susrećemo sa činjenicom da kada treba da smirimo dete, moramo da izađemo u dvorište škole, jer ne postoji adekvatna prostorija za to. Učitelj ili nastavnik neće pokušati da nam pomogne u tome iako je u obavezi da 10 minuta svakog časa poveti detetu sa smetnjama u razvoju koje pohađa njegov čas“ priča Sanja i dodaje da su ipak ovakvi slučajevi izolovani te da postoje mnogo lepi primeri rada sa decom sa smetnjama u razvoju.
„Defektolog Aleksandra Popović kod koje moja Vera pohađa nastavu je divna žena, ona svako jutro kada dođe u razred svako dete zagrli, pomazi i pruži mu majčinsku ljubav, isto kao i svojoj deci kod kuće. Direktorka Osnovne škole „Sveti Sava“ Katarina Tomić svaki dan obilazi razrede i komunicira sa decom. To je način na koji mora da se radi, na decu sve utiče, moramo da brinemo o njima i ja se trudim da u tome i uspem“, ističe Sanja za naš list.
Lični pratilac je na žalost usluga koja je sve potrebnija u našem društvu. Pozitivni primeri rada sa decom su pokazali da je samostalnost i uključivanje u svakodnevni život dece sa smetnjama u razvoju daleko bolja uz personalnog asistenta.
„Stalno je manjak ljudi koji se ovim bave. Svi pričaju kako je nama lepo na poslu, sve je sjajno – i jeste to tako, ali svaki ični pratilac kada dođe jul i avgust razmišlja da li da odustane, ili da čeka septembar da počne da radi i prima platu. Imamo i dobru saradnju sa organizacijom „Dečje srce“ koje stoji iza nas i pomaže nam u svakom smislu“ objašnjava Sanja Petrović.
„Ovo je posao koji ne može da radi svako, mora da se radi sa mnogo emocija ali da te emocije budu pikrivene duboko u nama. Nekada vas pogodi kada imate dan sa tri – ćetiri epi napada. Defektolozi, nastavnici u školama za decu sa smetnjama u razvoju i lični pratioci su plemeniti ljudi. Nisu ljudi koje svaki dan srećete na ulici.“
Osnovna misija ličnog pratioca je da omogući detetu sasvim normalan život, priča Sanja i dodaje: „imala sam situaciju da me nastavnici upozoravaju da sklonim Veru od ostale dece, a ja im kažem – neću, ona mora da se druži sa decom, i ja u tim trenutcima pratim svaki njen pokret, vodim računa o njoj. Hoću da bude ravnopravna, hoću da se dete socijalizuje i da bar na neki način bude kao i svako drugo dete, u tome je poenta našeg posla“, zaključuje Sanja Petrović u razgovoru za Šabačke.
Đorđe Mijailović
