Marija Prica, lični pratilac
Marija Prica tek par meseci je lični pratilac jednom šestogodišnjem dečaku ali je uspela da ostvari izuzetno lep kontakt sa njim i da dobije samo reči hvale od starijih kolega koji se poslom ličnog pratioca bave već duže vreme. Upravo kroz naše prethodne intervjue koje smo objavljivali u Šabačkim saznali smo za mladu i ambicioznu Mariju Pricu. Od nje smo saznali koliko je težak početak bavljenja poslom ličnog pratioca ali i kako funkcioniše saradnja sa dečakom kom je pratilac.
Koliko dugo si lični pratilac i kako si počela time da se baviš?
U septembru ove godine sam počela da radim kao lični pratilac, po preporuci prijateljice, Sanje Petrović koja već nekoliko godina radi taj posao. Nova sam u ovom poslu, ali lepo sam se uklopila. Završila sam Medicinsku školu u Šapcu, opšti smer, a posle četiri godine sam se prekvalifikovala za medicinsku sestru-vaspitača jer jako volim decu i rad sa njima.
Kome si lični pratilac i kada je počelo tvoje „druženje“ sa njim?
Pratilac sam dečaku koji ima autizam. On ima šest godina i veoma je dobro dete. Mnogo toga zna i ume, dosta je samostalan. Ja sam tu da ga podržim i pokušavam da ga uključim u interakciju i komunikaciju sa ostalom decom u vrtiću.
Kako bi opisala odnos između tebe i deteta kom si lični pratilac?
Bilo je potrebno nekoliko dana da stekne poverenje u mene. Na samom početku, kada bih mu se obratila, okretao je glavu, a na moja pitanja odgovarao mi tiho i nesigurno. Sada je druga priča, vidim da me prihvatio, pogledom traži gde sam ja, spremniji je za saradnju i to se odmah vidi, napredujemo iz dana u dan.
Kako izgleda jedan dan koji provedeš sa njim?
Naš dan u vrtiću je uobičajen dan svakog predškolca. On ima divne vaspitačice, koje mnogo truda i ljubavi ulažu u rad sa decom i svaku aktivnost prilagode i dečakovim interesovanjima i mogućnostima. Često ih vode u šetnje, u park, na Stari grad, što deci jako prija. Tri puta nedeljno, posle vrtića idemo kod logopeda. Ona već tri godine radi sa njim i dosta toga su postigli i naučili zajedno. Ona ima najveći autoritet kod dečaka, sa njom uvek hoće da sarađuje. Posle logopeda, vodim ga kući, gde brigu o njemu preuzimaju roditelji i baka. To su, takođe, divni ljudi.
Koliko je važna tvoja komunikacija sa njegovim roditeljima, da li misliš da oni imaju dovoljno poverenja u tebe?
Najviše komuniciram sa mamom i bakom. Upravo ta vrsta komunikacije i uzajamno poverenje i poštovanje, mi je i najbitnije u ovom poslu, naravno pored toga što mi je bilo bitno i da me dete prihvati. Porodica je puna razumevanja i spremni su za saradnju.
Koji su najteži izazovi sa kojima si se susrela od kada si lični pratilac?
Kao što rekoh, početnik sam u ovom poslu. Prvi i najbitniji izazov mi je bio da me dete i njegovi roditelji prihvate, da se lepo uklopimo. To smo jako brzo uspeli. Posao mi se zaista sviđa. Konačno, radim ono sto volim. Jedina briga mi je to što radimo na ”ugovor”, nismo u stalnom radnom odnosu a i plata bi mogla biti malo veća. Ovo je lep, ali i jako odgovoran posao. Mislim da za svoj trud i zalaganje, kao lični pratioci, zaslužujemo bar malo više od ”minimalca”.
