Dvadesetdevetogodišnja Sandra Mijailović, o izazovima u poslu ličnog pratioca:
Lični pratilac je izuzetno odgovorno radno mesto. Kakva iskustva ovaj posao nosi sa sobim i sa kojim izazovima se susrela, pitali smo Sandru Mijailović.
Reci nam nešto više o sebi, čime se zapravo baviš?
-Prvenstveno sam majka dve devojčice i to mi je glavni posao. Sledeći bitan posao koji obavljam je pedagoško roditeljski, gde sam lični pratilac detetu koje ima smetnje u razvoju. Uskoro će biti godinu dana kako se družimo. Po struci sam vaspitač, tako da sam se susretala sa decom sa posebnim potrebama i u vrtićima. Ovaj posao sam ušla po preporuci jedne divne žene, koja je prepoznala moju sposobnost za ovakav posao.
Kome si lični pratilac?
-Lični pratilac sam Nenadu, dečaku iz okoline Šapca, koji ide u treći razred osnovne škole. Naše druženje je počelo početkom ove godine i planiramo da ga nastavimo sve dok Nenadu bude potrebna pomoć u školi.
Kakav je tvoj odnos sa Nenadom?
-Moja uloga je da fizički i pedagoški pomognem detetu da se bez poteškoća kreće u školi i van nje, da bude bezbedno i nauči sve što mu njegove mogućnosti dozvoljavaju. Naš odnos je izgrađen na Nenadovom poverenju prema meni. Dete me doživljava kao prijatelja, vaspitača, pomoćnika, prihvatio me je i pristaje na rad sa mnom.
Kako izgleda jedan dan koji provedete zajedno?
-Naše druženje počinje ujutru sa dolaskom u školu, traje dok smo u školi i sve dok roditelji ne preuzmu dete. Pre početka časa ostvarujemo komunikaciju sa osnovnim pitanjima. Na času sedimo i uglavnom radimo po našem planu i programu u dogovoru sa pedagogom, gde je cilj da dete nauči osnovne stvari koje su mu potrebne za život. Učimo slova, da čita i piše, brojeve takođe, da crta i boji, radimo na grafomotorici, razvijamo kreativnost praveći radove sa raznim rekvizitima, kartonom, slamčicama, dugmićima, koncem… Po završenim aktivnostima na času, vreme provodimo u parku škole u igri na spravama i socijalizaciji sa drugom decom.
Koliko je u tvom poslu važna podrška roditelja deteta kom si pratilac?
-Komunikacija sa roditeljima je veoma važna u mom radu i nezi deteta sa smetnjama u razvoju. Saradnja i poštovanje između nas apsolutno ide u korist deteta. Već pri samom susretu roditelj mi govori raspoloženja deteta, koje je svaki dan individualno, neku želju ako je dete izrazilo vezano za školu, upozorava me ako su imali neki problematičan događaj sa detetom i slično. Dok dete ispraćam kući roditelju prenosim bitne stvari koje su obeležile taj dan u školi, šta smo postigli i dogovaramo se oko planova za naredni dan. Činim sve što je potrebno da njihovo dete bude bezbedno i samim tim roditelji imaju poverenje u mene.
Koji su najveći izazovi sa kojima si se susrela?
Agresija je najteži izazov sa kojim se susrećem u ovom poslu. Ne mogu da znam kada će da se ispolji, šta će da se desi, šta ga može razbesneti i dovesti u neželjeno stanje. U tim trenucima mora da se reaguje automatski, pribrati se brzo, zaštiti ostalu decu, kao i dete samo od sebe. Dešavalo se da u trenutku rasturi i pobaca sve oko sebe, poruši sve što dohvati, pri pružanju otpora i sama sam bila napadnuta. Ali jedino što je bitno je da deca ostanu bezbedna i da što lakše prevaziđu taj stres.
