Šapčanka Ana Kulezić student defektologije i lični pratilac
Šapčanka Ana Kulezić je student završne goidine defektologije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Ova dvadesetrogodišnja devojka, lični pratilac je dečaku koji ima šest godina. Kaže, da joj posao pratioca pomaže u obrazovanju a za Šabačke prepričala je svoj rad sa dečakom koji ima autizam.
Kako je došlo do toga da postaneš lični pratilac?
Za podršku ličnog pratioca saznala već na prvoj godini studija i želela sam odmah da počnem to da radim, ali mi obaveza na fakultetu nisu dozvoljavale. Za dečaka sa kojim radim sam čula od koleginice koja je takođe radila kao lični pratilac. Preko nje sam stupila u kontakt sa porodicom i otišla na razgovor. Sviđa mi se ovaj „posao“, jer donosi dodanu zaradu, ali i mnogo iskustva, što će mi puno značiti u daljem radu.
Kome si lični pratilac?
Pratilac sam šestogodišnjem dečaku, koji ima autizam i neverbalan je. Upisan je u redovan vrtić, pripada predškolskoj grupi i u poludnevnom boravku je. Kao lični pratilac radim, zvanično, od marta ove godine, ali dete sam upoznala i počela da viđam u novembru 2019. S obzirom na to da deca sa autizmom po prirodi imaju problem sa ostvarivanjem socijalnih kontakata i prihvatanjem novih ljudi, bilo je potrebno neko vreme da se on navikne na mene i prihvati me kao blisku osobu. Tako da smo se u početku viđali i družili u njihovom stanu, jer je to njemu poznata sredina.
Kako bi opisala odnos između tebe i dečaka kom si pratilac?
Kao što sam već rekla ova deca imaju problem sa socijalizacijom i odnosima sa ljudima, tako da je i moj prvi susret sa ovim dečakom bio „buran“. Prilično se uznemirio i plakao. Iskreno, tad sam pomislila da me nikad neće prihvatiti i da od našeg druženja neće biti ništa. Međutim, u roku od pola sata on mi je sam prišao, pružio svoju omiljenu slikovnicu i narednh sat vremena je proveo u mom krilu listajući je. Smejao se, grlio me i mazio se sa mnom. To je bilo mnogo više nego što sam očekivala od prvog susreta. Tokom narednih susreta nije bilo ni traga od suza i uznemirenosti. Zadobila sam njegovo poverenje i vidim da se on oseća sigurno pored mene.
“Ne mogu, a da ne spomenem odnos društva prema deci i osobama sa smetnjama u razvoju. Oni postoje, nisu nevidljivi. I te kako imaju i zaslužuju svoja prava i položaj u društvu. Ne možemo ih marginalozovati, zato što su drugačiji, oni nisu krivi za to. Volela bih kada bih mogla svima da objasnim da ta deca nisu „bolesna“ i da nema potrebe da ih izbegavaju i gledaju kao da su sa neke druge planete. Svako od njih ima nešto u čemu je dobar i u čemu uz našu pomoć može postati najbolji. Naš je problem što predrasude i njihove nemogućnosti, stavljamo ispred njihove ličnosti i njihovih sposobnosti. Svi oni zaslušuju priliku, kao i svako od nas. Naš je problem što ne prihvatamo različitost. I naš je problem, ako im ne dozvolimo da nas ove osobe nauče kako da postanemo bolji ljudi.”
Kako izgleda jedan dan koji provedeš sa njim?
Mi provedemo zajedno oko 4, 5 sati dnevno. Ja dođem po njega i odlazimo peške do vrtića. Do sada se nikad nije desilo da ga nešto uznemiri ili uplaši usput. Ali u vrtiću se deci da se uznemiri. Uživa da gleda dok prolaze motori, bicikli i gradski autobusi. Iako ne govori, on sve razume i izvršava sve jednostavnije naloge. Od prvog dana me je slušao na putu do vrtića, tokom boravka u vrtiću i na putu do kuće. U vrtiću se uglavnom igra sam iako to nije smislena i simbolička igra. Lista slikovnice, prebacuje kockice i slagalice iz kutije u kutiju. Voli predmete jarkih boja, sve što zvecka ili svetluca. Voli da mu pevam ili puštam pesmice. Ja se trudim da ga podstaknem da što više prilazi drugoj deci, da se uključi u grupne igre, uz moju pomoć naravno, jer on ne može sam da sledi pravila. Primetila sam da je jako srećan kada plešu i igraju ritmičke igre. Pešači iz vrtića do kuće, sa mnom.
Koliko je važnja podrška njegovih roditelj, da li misli da imaju dovoljno poverenja u tebe?
Što se tiče komunikacije i odnosa sa roditeljima, od samog početka jako dobro sarađujemo i funkcionišemo. Imamo dosta otvoren odnos. Već tokom prvog razgovora sam od njih dobila mnogo više informacija o detetu nego što sam očekivala. Mislim da su mi se tako „otvorili“ jer sam budući defektolog. Od prvog dana su imali poverenja u mene, jer su videli da on rado odlazi sa mnom i da je veseo kad sam tu. Takođe sam uspela da se u nekim situacijama postavim kao autoritet za njega i da ga naučim nekim stvarima koje ni oni nisu mogli i smatram da je to donekle bilo presudno da zadobijem njihovo poverenje. Mnogo mi znači što mogu lako sa njima da se dogovorim, šta god da je u pitanju, prihvatili su svaki moj savet i uvek mi izašli u susret.
Koji su najveći izazovi sa kojima si se susrela o kada si lični pratilac?
Ubedljivo najveći izazov mi predstavlja njegovo stanje uznemirenosti i frustracije, kad počne da plače, vrišti, da se valja po podu, a ne može da mi kaže šta mu smeta jer ne govori. Još ako se tada tu nađu ostali zaposleni u vrtiću i druga deca, svi gledaju u mene i slede pitanja „Šta mu je? Zašto plače? Zašto pravi takve pokrete? A šta mu se dešava?“ imam utisak kao da očekuju da ja tačno znam šta se u njegovom telu dešava, šta ga je isprovociralo, šta će da ga smiri itd. Takvo njegovo stanje ume da traje i do sat vremena. Nekad se smiri sam, kada mu niko ne prilazi, a nekad jednostavno ništa ne pomaže i moram da ga odvedem kući. Uglavnom se smiri čim izađemo napolje. Nije retkost kod osoba sa autizmom, da su agresivni prema sebi i drugima. On na sreću ne ispoljava neke ozbiljnije oblike agresivnosti. Kada je uznemiren, desi se da me ponekad ogrebe preko lica ili da sam sebe udari rukom u glavu. To su prosto, stvari koje su za ovu decu normalne i pratioci i svi drugi ljudi koji rade s ovom decom, moraju se pomiriti sa tim.
Đorđe Mijailović
