Anđelka Radovanović završila je osnovne akademske, a uskoro završava i master akademske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu. Voli da radi i komunicira sa ljudima i decom, iako zna da to može umoriti čoveka kada najmanje očekuje. Kako kaže trudi se da istraje i da tu svoju prirodu održi časnim delima. Tokom studija, na Filološkom fakultetu u Beogradu, imala je priliku da radi u školama, kao i da se bavi animacijom dece.
– Kako sam sebe pronašla u podučavanju, interesovale su me i mane i prednosti rada sa omladinom. Susrela sam se sa decom koja se školuju po posebnom obrazovnom planu (IOP-u) u osnovnoj školi na Žarkovu i tada, prvi put, držala nastavu prilagođenu takvom sistemu. Deca su bila treći razred i bilo ih je oko tridesetak. Dvoje, brat i sestra, su imali poteškoće u savladavanju gradiva. Devojčica je bila malo naprednija i sposobnija, te je mogla da isprati gradivo trećeg razreda. Njoj je bila neophodna podrška u čitanju, pojašnjavanju zadataka, ali je uspevala samostalno da dođe do nekog rešenja. Njen brat nije mogao samostalno da obavlja svoje obaveze. Fizički je bio pokretan i veoma hiperaktivan, no koncentraciju nije mogao da sačuva tokom perioda od jednog školskog časa. Njemu se davalo sasvim posebno gradivo koje je u nivou prvog razreda, možda i niže. Međutim, dečak je povremeno imao napade nervoze i prekomerne energije, te bi počeo da peva iz čista mira ili bi vadio hranu iz ranca, psovao, pa čak i gađao nastavnika predmetima ili svojom užinom. Kada sam sve to čula, a i posvedočila određenim momentima, prvo sam se rastužila. Sama pomisao da on to ne može da kontroliše, nije mi bila prijatna. Deca su se smejala u takvim situacijama, ali ga nisu vređala. Ipak, bilo je teško objasniti im zbog čega je njihov drug takav na času. Oni su tada imali samo devet godina, te je sasvim razumljivo što su svet videli drugačije od nas, i jednostavnije. Međutim, jednostavan odgovor na to pitanje, ne postoji. Pričala sam i sa nastavnicima te škole. Njima je teško uskladiti jedan čas, gde se nalaze učenici različitog mentalnog zdravlja, tako ću reči, jer često dolazi do toga da je pojedinima neophodna kompletna pažnja jednog učitelja. Samim tim, drugi učenici trpe. Takođe, učenicima koji imaju napade hiperaktivnosti ili agresije, treba stručno lice koje može jako brzo da ih dovede u emotivnu ravnotežu. Verujte mi, iako mi mislimo da su đaci u tim godinama mali, oni mogu biti opasni i po sebe i po okolinu. Tada sam, po prvi put, bila upućena u sistem specijalnih školi u Srbiji, kao i drugim alternativama. Lični pratilac je jedna od njih, kao i pedagoški asistent. Pouzdano znam da mnogi roditelji beže i na našu žalost, ne prihvataju stanje svog deteta, već ga nasilno integrišu u zajednicu, ne pružajući mu pomoć i podršku. Toga se treba osloboditi! Nisu to deca, tinejdžeri, pa i odrasli ljudi koji imaju specijalne potrebe. Nema ničeg specijalnog u učenju pisma, računanja, pevanja, bojenja, itd. Nečeg specijalnog ima u pažnji koja se izdvaja za taj proces, kao i u rezultatu koji daje taj proces. Zar ne treba svi da govorimo, čitamo lepe knjige, plešemo i rešavamo Pitagorinu teoremu? Da, treba! Da bismo do toga došli, potreban je trud sa svih strana, od roditelja, đaka, profesora i institucija – rekla je za „Šabačke“ Anđelka.
Kako si doživela njihove priče?
– Nije lako sagledati jednu situaciju, a o njoj slušati različite utiske. Nije sve crno i belo, to nam je svima poznato, nadam se. Učitelji koji vole svoju profesiju su spremni da daju i poslednji atom snage da spreče diskriminisanje dece sa smetnjama u razvoju. Takođe, kućno vaspitanje svakog učenika ili studenta, utiče na mentalnu stabilnost pomenutih đaka. Roditelji su dužni da svojoj deci bez poteškoća u razvoju pojasne šta znači biti onemogućen u obavljanju neke radnje. Ne mislim samo na one vidljive, kao što su nepokretnost ili slabovidost, već i na one koje se okom ne vide. Potrebno je da, grubo govoreći, svaki pojedinac obavlja svoj deo posla. Verujte mi, imala sam iskustva i sa učiteljicama kojima ja ne bih dala dozvolu da sa decom razgovaraju, a ne da ih podučavaju. Ako se neko, iz ovog lanca, umori, može da zatraži pomoć. I ljudi koje se smatraju sposobnima, s vremena na vreme, ne mogu samostalno da funkcionišu. Razumljivo je da se roditelji dece sa smetnjama u razvoju plaše i da su i sami umorni od ugnjetavanja okoline, kao i to da su učitelji umorni od tereta odgovornosti koji se preneo na njih. I razumljivo je da su takva deca željna pažnje. To su njihove priče. No, zamislite, svi smo mi željni pažnje! Zar nismo onda isti? Nismo, jer se nama ostalima pažnja pruža na svakom koraku i u svakom kutku. Njima ne. Ne smemo da se umorimo, niko od nas. Ako nemamo sasvim prilagođen sistem, gradove, sela, bolnice i škole, imamo mogućnost da prilagodimo srca.
Da li su takvi ljudi u tvojoj okolini?
– Jesu, svuda su. Opet napominjem, nemaju svi vidljive smetnje. Koleginica na mom fakultetu je imala pratioca uz sebe, jer je otežano hodala. Verujem da je diplomirala, nezavisno od toga. I ja sam, u osnovnoj školi, imala drugaricu koja se školovala po posebnom planu i programu. Takođe, u srednjoj školi sam imala i druga i drugaricu. Svi oni su se razlikovali, ali su znatno napredovali i nastavljaju svoje živote. Evo, taj drug se i zaposlio i zarađuje, pa mi se čak i pohvalio prvom platom. Štedi, jer želi sebi nešto da kupi. Simpatično, kad to kažem, slika mi pred očima…
Da li te je sve to zainteresovalo da postaneš lični pratilac?
– Motivisalo me je da o tome pričam, što je veoma bitno. Pomenula sam ulogu pedagoškog asistenta koja bi, sa ove tačke, meni bila znatno bliža. Lični pratilac obezbeđuje podršku isključivo jednom detetu, dok bi se pedagoški asistent bavio većim brojem učenika, kao i nastavnicima i stručnim saradnicima. I ova uloga je veoma važna, jer stičem utisak da se ovakva briga često svaljuje sa umornog roditelja na učitelja, pa kad se i on umori, svu odgovornost prebaci na najozbiljnijeg učenika. To nije normalan redosled, jer dete je dete. Sa smetnjama ili bez njih, u obrazovnom sistemu su svi deca koja uče. No, svakako, ja ne bežim od takve odgovornosti. Lični pratilac je krajnje humana uloga, kroz koju vi pomažete osobama sa poteškoćama u funkcionisanju da obavljaju svakodnevne aktivnosti. Prilikom tog posla, vi ne pomažete samo detetu, već ste i u konstantnom kontaktu i sa roditeljima ili starateljima, kao i svima u lancu. Gradite zajedništvo koje se bazira na drugarstvu i ,,pruženoj ruci“, jer niko ne treba prinudno da bude sam. Na kraju ćete dobiti zahvalnost koja se rečima ne može opisati. To je nešto što će mene zauvek inspirisati i takvo razmišljanje će mi dati snage da se borim protiv nepravde na tom putu.
