Teodora Teodorović: Neophodno je da se sistemski promeni položaj ličnog pratioca
Teodora Todorović iz Šapca, završila je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije. Kada je upisala master studije na Filozofskom fakultetu, imala je više slobodnog vremena, koje je želela da iskoristi u radu sa decom. Tako je odlučila da postane lični pratilac.
- Oduvek me je zanimao rad sa decom iz osetljivih grupacija, a posebno me je defektologija interesovala. Tako se ukazala prilika da radim kao lični pratilac u vrtiću i bez razmišljanja sam prihvatila. U toku studija smo malo vremena posvetili praktičnom radu, a ja sam u to vreme želela da vidim i osetim kako se pedagogija može u praksi sprovesti. S obzirom da koncept rada ličnog pratioca nije dovoljno jasno definisan, uvidela sam da imam slobodu da iskoristim znanje, kreativnost i upoznam se sa krutim granicama našeg vaspitno-obrazovnog sistema. Mladi entuzijasta u meni je odmah dobio poriv da utiče na drugačiju primenu inkluzivnog obrazovanja – rekla je za „Šabačke“ Teodora.
Kao lični pratilac radila je jednu školsku godinu koja je ostavila na nju jak utisak. Imala je, kako kaže, sreću da budem u dobrom kolektivu, sa vaspitačicama koje su imale sluha i trudile se da prilagode aktivnosti svakom detetu.
- Radila sam sa devojčicom, koja je imala četiri godine i višestruke smetnje u razvoju. Bila je mnogo lepa, vesela, nasmejana i puna ljubavi, tako da sam mnogo uživala u radu sa njom. Moj radni dan je trajao osam sati. Ujutru se nađemo u vrtiću, vidim se sa roditeljima, prenesu mi ako ima nešto važno vezanju sa devojčicu i onda mi planiramo naš radni dan. Dva puta nedeljno je imala radionice sa defektologom. Trudile smo se da pratimo aktivnosti, koje su se realizovale u grupi, ali smo i smišljale aktivnosti koje su baš njoj prijale. Radile smo vežbe za stopala, mišiće, igrale smo se, smejale i mnogo lepo družile. Na kraju radnog dana, roditelji dolaze u vrtić po nju, prenosim im utiske i mašemo jedna drugoj sve dok ne nestanemo iz vidokruga – kazala je Teodora.
Uvek se sa velikom radošću i zahvalnošću sećam tih dana. Zato što sam upoznala jednu divnu devojčicu i svaki dan provodila u smehu i igranju. Stekla sam mnogo lepih poznanstva sa vaspitačicama, sa kojima sam i sada u kontaktu. Naučila sam mnogo o pedagogiji, deci, ali i životu. Imala sam sreće.
Teodora više ne radi kao lični pratilac, zato što joj se ukazala prilika da dobije bolji posao u struci. Ističe da je pozicija ličnog pratioca u našem sistemu loše definisana.
- Ljudi se biraju nezavisno od obrazovanja i karakteristika ličnosti, ne prolaze nikakve provere sem subjektivnog utiska pedagoga ili psihologa ustanove, koju dete pohađa. Potom, nisu prijavljeni, plata varira u zavisnosti koliko dana mesečno dete ide u školu ili vrtić. Ovo sve dovodi do toga da, mnogi ljudi sa kojima sam bila u kontaktu, svoj rad dozivljavaju kao prelaznu stanicu do sigurnog posla. Smatram da bi bilo neophodno da se sistemski promeni položaj ličnog pratioca, kako bi se i inkluzivno obrazovanje pravilnije sprovodilo, a sve u korist dece – zaključila je Teodora.
