BOJANA NEDIĆ, MASTER STRUKOVNI VASPITAČ
Bojana Nedić zanimanju je Master strukovni vaspitač i tokom studiranja često se susretala sa pojmom “lični pratilac” u okviru teme inkluzivnog obrazovanja, o kojoj se često interesovala i samoinicijativno. Kako kaže, bila je dete koje je sve želelo da nauči, pa je tako počela da uči i znakovni jezik u osnovnoj školi.
- Smatrala sam da je dobro znati bar osnovne stvari u komunikaciji znakovnim jezikom. Pre izvesnog vremena sam imala situaciju gde sam primetila da dete bezuspešno pokušava da komunicira sa ostalom decom, a po načinu izražavanja sam shvatila da koristi upravo znakovni jezik kao sredstvo komunikacije. Sa strahom sam prišla detetu pokušavajući da se setim znakova, a da u tome ne pogrešim. Pogrešila jesam, ali sam započela komunikaciju, a ostala deca su se zainteresovala kako mi to radimo. Tada sam se zapitala koliko postoji situacija gde dete ostane socijalno izolovano jer ne postoji posrednik u komunikaciji. Istraživanjem takvih situacija sam se upoznala i sa inkluzivnim obrazovanjem – rekla je za „Šabačke“ Bojana.
Govoreći upravo o inkluzivnom obrazovanju, Bojana kaže, da većina ljudi misli na obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju, što baca senku na podršku deci iz drugih osetljivih grupa kao što su deca sa problemima u ponašanju ili deca iz socijalno ugroženih porodica.
- Upravo ovako shvaćeno inkluzivno obrazovanje dovodi do prepreka u njegovom razvoju, pa ljudi inkluziju vide kao problem, a ne pravo. Veoma mali broj ljudi se samoinicijativno interesuje o ovoj temi, pa samim tim se stvaraju strahovi i odbojnost ka tome, čak i pored svih primera dobre prakse koje nazivaju slučajnostima. Potrebno je podići kolektivnu svest o inkluzivnom obrazovanju, prići na razne načine i otkloniti strahove i predrasude mnogih ljudi. Opet, sa druge strane, koliko god znanja da ima stručnjak, on nema odnos sa detetom koje roditelj ima, zbog nedostatka prakse. U tome možemo videti značaj dodatnih obuka gde mogu da se steknu znanja koja su u formalnom obrazovanju bila manje dostupna ili potpuno nedostupna, pogotovo nedostatkom interesovanja – istakla je Bojana.
U praksi, kako ona vidi, takođe često dolazi do zabune šta su zadaci ličnih pratilaca, a šta pedagoških asistenata.
- Dok pedagoški asistenti mogu da rade sa većim brojem dece, lični asistent se dodeljuje samo jednom detetu po individualnim potrebama – ukoliko dete ne može da se kreće samostalno, nema razvijenu grubu mototriku, ukoliko svojim ponašanjem ometa drugu decu ili nastavu, ima problema pri socijalizaciji sa vršnjacima. Imati ličnog pratioca je dobra stvar i za dete i za vaspitača/nastavnika, jer tada detetu kome je potrebna stalna asistencija može u svakom trenutku da se pruži potpuna pažnja i podrška, dok sa druge strane vaspitač/nastavnik može da odgovori na potrebe svakog deteta pojedinačno, a tako niko ne gubi u nastavnom procesu – kazala je Bojana.
Ključ za bolji i kvalitetniji život dece u inkluzivnom obrazovanju, nažalost, trenutno leži samo u saradnji stručnjaka i raznih udruženja roditelja, ali i u još uvek malom broju entuzijazma pojedinaca, nastavila je priči o temi ličnih pratilaca.
- Zajedničkim zalaganjem za opštu informisanost i podizanje svesti o inkluzivnom obrazovanju doprinosimo značajan vid podrške i roditelju i detetu, kako u ranom obrazovanju, tako i u njihovoj budućnosti. Deca bi manje boravila u bolnicama, raznim institucijama socijalne zaštite, a to je detinjstvo i budućnost koje bi trebalo da poželimo svakom detetu – zaključila je Bojana.
