Šabac je demantovao najmanju sumnju da je publika skeptična prema mladim rediteljima

Najteže je biti priznat u svom rodnom mestu, ali je mladi reditelj Maksim Milošević na dobrom putu da tu krilaticu opovrgne. Možda je i sumnjao da je pozorišna publika skeptična prema mladosti, ali ga je Šabac demantovao 20. februara, kada je komad „Ukalupljivanje – tragedija loptanja u Srba“, izveden na, umesto prvobitno planiranoj maloj, velikoj sceni. Razlog je upravo to što se tražila karta više, te je pred Miloševićem bio dodatan izazov da predstavu prilagodi drugačijoj perspektivi publike. Motiv više da se dokaže u novim okolnostima, a izazov mu je glavna pokretačka snaga u poslu.
– Mentorka, profesorka Alisa Stojanović, pokrenula je na kraju treće godine inicijativu da se na scenu postave mladi pisci, budući da svake godine šest – sedam dramaturga izađe sa Akademije, a nijedan njihov tekst se ne igra. Saglasili smo se da treba da pružimo podršku mladim piscima i uzajamno se pomognemo. Nas troje sa klase smo počeli da pregledamo sve komade koji su arhivirani u biblioteci prethodnih godina. Našao sam tekst Strahinje Madžarevića, koji mi je od početka bio inspirativan i inovativan, najviše zbog toga što je spojio nespojivo – uzvišeni stil i odabrani jezik antičke tragedije sa trivijalnim ljudima i situacijama. Ta kontradiktornost mi je bila jako zanimljiva i izazovna. Tako dobar tekst dao nam je za pravo da eksperimentišemo, jer smo uvek mogli da mu se vratimo, kad god smo osećali da bežimo u apstrakciju – objašnjava dvadesettrogodišnji apsolvent pozorišne i radio režije, koju je 2013. godine upisao na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesorke Alise Stojanović i asistenta Igora Vuka Torbice.
„Ukalupljivanje“ je pobralo mnogobrojne nagrade, među kojima izdvaja specijalnu nagradu za režiju i nagradu ansamblu u Rumi. Preko dvadeset izvođenja širom Srbije, ali u Šapcu prisutna trema i dodatna odgovornost. Pozorišna publika brojna, kultura posećivanja predstava na zavidnom nivou i respektabilan festival, garantuju istančan ukus.
– Publika je otvoreno i bez ikakvih predrasuda gledala predstavu. To se veoma odrazilo na glumce i njima dalo podstreka da se opuste i eksperimentišu unutar te forme koju smo zacrtali i dogovorili se da bude izvedena. Posle predstave niko nije ostao ravnodušan, što je meni kao reditelju jako bitno. Energetski se nešto probudilo, pao je sneg, što je doprinelo čaroliji večeri. Za mene je to bilo pravo pozorišno iskustvo. Možda sam do tog trenutka sumnjao da je publika skeptična prema mladim rediteljima, ali Šabac me razuverio – ističe Milošević, koji je u komadu prepoznao mitomanski srpski patriotizam i postavio ga kao temelj za otvorenu diskusiju sa ljudima.
Sa svakim novim izvođenjem, mlada glumačka ekipa donosi nešto drugačije, raste i razvija se zajedno sa predstavom.
– Odabrao sam glumce koji su približno mojih godina i hteo sam da mi kao generacija prikažemo naš odnos prema toj problematici. Niko od nas nije bio ni u jednom ratu, ali i te kako živimo u posledicama, postistoriji nekog rata. Zanimalo me da se mi odredimo u odnosu na taj fenomen gde smo i šta smo. Mislim da je publika to osetila, jer glumci dolaze svaki put puni elana i entuzijazma, predstava se igra skoro dve godine i ona metamorfozira kako i mi odrastamo. Neke scene kojima smo se na početku tog procesa smejali, sada nas navode da zaćutimo. Neke druge, koje smo posmatrali jako ozbiljno, sada izazivaju podsmeh. Mislim da je to njena najveća vrednost, iskren odnos prema fenomenu koji tretira – navodi Maksim.
Do sada je uradio tri celovečernje predstave, a jedna od njih, diplomska, „Skoro pa drama“, po tekstu Itana Koena, dobila je Zlatni list na Jesenjem pozorišnom festivalu, koji je na Mećavniku priredio Emir Kusturica kao podstrek mladim rediteljima. Prethodnu, ujedno i prvu godinu kada je organizovan festival, tada kao revijalni, obeležilo je „Ukalupljivanje“. Sumnja da u Srbiji pozorišna publika nema kulturu gledanja predstava „kroz reditelje“ otklonjena je u Šapcu, mada su prijatna iznenađenja doživeli i u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ u Beogradu, gde je na redovnom repertoaru, kao i u Jagodini. Poseban utisak ostavio je Despotovac, gde su zatvorili Festival amaterskih pozorišta revijalnim izvođenjem.
– To je još jedan od trenutaka za nezaborav, jer nas tamo niko nije poznavao, ali su u publici sedeli ljudi koji iskreno vole teatar i teatrom se ne bave zbog slave i novca. NJihova iskrena kritika je meni toliko značila, iako nije mogla da bude stručna, ne može analitički da posmatra i dekonstruiše predstavu. Energija koju su reflektovali prema nama posle predstave ostala mi je u pamćenju – seća se on.
Na drugoj godini studija radio je Fasbinderov tekst „Gorke suze Petre fon Kant“, po oceni asistenta Igora Vuka Torbice, jednu od najboljih studentskih vežbi na Akademiji. U trenutku dok je stvarao, nije ni slutio da će jednog dana i on u njoj prepoznati taj kvalitet. Kao što svojevremeno, kao gimnazijalac, nije mogao da pretpostavi da će upisati režiju.
– Slučajno, dok smo radili jednu priredbu u Šabačkoj gimnaziji, profesorka srpskog jezika Snežana Kornaros posavetovala me da pokušam da se informišem o režiji i otkrijem da li me to zanima. Tako sam se zainteresovao i brzo došao do četiri – pet knjiga koje je potrebno pročitati za izlazak na prijemni ispit. Kada sam došao na prijemni, tamo su bili ljudi koji su se već bavili pozorištem, ceo život ili nekoliko godina, ali su bili upoznati bar sa terminologijom, dok ja nisam imao osnovna znanja o tome – priznaje.
Od 25 ljudi, nakon tri kruga selekcije, uspeo je da bude primljen među četvoro akademaca. Jedna studentkinja je ubrzo odustala, a on je nastavio studije sa koleginicama Tarom Manić i Jovanom Stojanović. Fakultet mu je dao najveći kapital – naučio ga je da dobro promišlja stvarnost oko sebe.
– Nakon nekoliko godina studiranja, profesorka Alisa mi je prišla i rekla: „Kad sam videla da osoba sa 18 godina ima biografiju na dve strane, morala sam da vidim ko je taj čovek i htela sam da se bavim tobom“. Bavila se mnome četiri- pet godina, kao moja druga mama, guru, žena koja me naučila da mislim, analitički pristupam svetu i mnogo sam joj zahvalan na tome. Kod nas se ceo obrazovni sistem svodi na to da se predaje jedna konačna istina i tačan odgovor. Život nije tačan odgovor, svako od nas ima svoju istinu, ta istina ima dva lica, ta dva lica po još dva i to ide u jednu beskonačnost, otvara se ceo svemir. Kad to osvestite kod sebe i u svetu oko sebe, dolazi do fenomenalnog osećaja u kom nema straha. Prestajete da se bojite konačne istine, jer ona, zapravo, ne postoji – podvlači.
Da će režija biti njegova buduća profesija, ne želi da obeća, ni sebi, ni drugima. Ako ne bude mogao tim poslom da se bavi onako kako zamišlja da treba, onda to neće biti njegov izbor.
– Nemam u glavi tačnu sliku šta je to idealno. To nema veze ni sa prostorom, ni sa novcem, već sa potrebom. Reditelj može da radi kada ima potrebu za tim i kada su mu fenomeni i stvari kojima se bavi bitni. Mora imati jak motiv, sve ostalo je „farbanje očiju“, puno primera oko nas to potvrđuju. Režija je iscrpljujuć posao, potrebno je vreme za neku vrstu rehabilitacije nakon procesa rada. Bavimo se ljudima i dušama, svaki dan pred nas stane pet, deset, petnaest glumaca, nešto od nas očekuju, dva meseca ili mesec, svaki dan radite, zatvarate se u neku mračnu prostoriju i odlazite u izmišljeni, drugi svet, gde su stvari onakve kako vi kreirate. Odgovornost je velika, posao, plate, zdravlje drugih ljudi koji su uključeni u proces… – objašnjava Milošević.
Nakon napornog tromesečnog rada, predstava Himmelweg, savremeni tekst španskog pisca Huana Majorge, premijerno je izvedena u sredu u AKUD „Krsmanac“ u Beogradu.
– Bio mi je izazov da na sceni koja je deset puta tri metra iskoristim ceo ansambl i napravio sam predstavu koja funkcioniše uz pomoć 14 ili 15 ljudi, koji jako vole teatar i veruju u njega. Bilo je naporno, ali i predivno iskustvo, radili smo skoro tri meseca svaki dan. Veliku temu, Drugi svetski rat i Holokaust, pokušao sam da ne ispričam kao strašnu priču, već da se ponovo igram, iako je u biti strašna – priznaje.
Reditelji, iz egzistencijalističkih potreba, jer za svoj posao ne dobijaju dovoljno novca da bi mogli da odmore posle nekog procesa, pribegavaju hiperprodukciji predstava. Mnogo rada, kaže, može da znači njemu u ovom trenutku, da stekne praksu. Međutim, kada dođe određeni period u životu, voleo bi da na raspolaganju ima šest meseci da radi predstavu, bez finansijskog pritiska. Smatra da tek tada dolazi do ozbiljnog kvaliteta, a profesionalizam u radu mora biti prisutan od samog početka, kao što je slučaj sa svim njegovim dosadašnjim projektima, u kojima i on i ansambl daju 110 posto od sebe. Kada čovek daje i više od sebe onome što radi, stalno pomerajući granice svojih mogućnosti, onda uspeh ne može da izostane.

Ljudi moraju da shvate da su moćni kad se ujedine
Na listi grupe građana „Iskorak“ za predstojeće izbore za Savet Mesne zajednice „Donji šor“ nalazi se i ime Maksima Miloševića. Rado se odazvao pozivu okupljenih Donjošoraca, sa željom da ljudima vrati veru da su moćni i bez novca.
– Danas se moć izjednačila sa novcem i sve to je dovelo do opštenarodne letargije, gde ljudi stalno čekaju da se nešto dogodi, ali gube veru da će se zaista nešto desiti. Treba da se podsetimo onog što je bilo dobro u komunizmu – kad se nas desetoro uhvatimo za ruke možemo da počistimo parkić u kome živimo. Ne postoji nijedan pojedinac koji će sutra kad dođe na vlast počistiti naše dvorište. Pokušavamo da budemo apolitični, ali ako to jeste politika, onda je to za mene u ovom trenutku jedina prihvatljiva politika koja se meri konkretnim, vidljivim. Ja želim da, ako nekom svom komšiji obećam da ću uraditi nešto, bilo da je reč o uređenju prostora ispred zgrade ili nečemu drugom, on može da bude u prilici da to vidi i pokuca na moja vrata i čestita mi na urađenom ili me pozove da nešto drugo uradimo zajedno. Bio sam izrevoltiran reakcijom ministarke Zorane Mihajlović i ljudi iz Srpske napredne stranke, koji su se požalili što im Gradska uprava nije dala novac da organizuju koktel u mesnoj zajednici. Ako neko ne može da organizuje koktel bez novca, ne mogu da verujem da bilo šta drugo može u životu da uradi. Za to je potrebno da se ljudi dogovore među sobom, svako donese po dve litre soka, da dođu, razgovaraju. Neću da dozvolim da neko takav bude moj predstavnik i da mi od njega treba pomoć. Potrebno je da ljudi shvate da su moćni, da novac nije prepreka. Ne možemo neke, ali možemo puno stvari bez novca – ističe Milošević i dodaje da bi javni angažman trebalo da bude obaveza svih nas, ali da je za to potrebno elementarno predznanje o osnovama političkog sistema, kako se ne bismo „gađali“ velikim terminima koji, nažalost, nemaju mnogo veze sa našom političkom i društvenom realnošću.