U potrazi za boljim sutra

Marijana je otišla iz Srbije, dobila je posao u struci i Omanu i kao većina mladih otišla je na dalek put “trbuhom za kruhom“. Marijana Tršić rodom je iz Majura, a iz svog kraja otišla je zbog studija. Završila je Kriminalističko-policijsku akademiju, nakon toga Sportsku akademiju, a onda i kurseve za personalnog trenera i fitnes instruktora u okviru Fitnes Asocijacije Srbije.

– Iz Šapca sam otišla kao i svi ostali, zbog studija. Odlučiš da odeš u veći grad i posvetiš se studiranju. Vremenom se adaptiraš na veću i brzu sredinu što se tiče životnog stila. U Srbiji sam imala posao. Počela sam da radim sa decom u jednoj školi sporta na Novom Beogradu. Prvo sam radila u besplatnoj letnjoj školici Aleksandra Šapić, kasnije je preraslo u pravu školu sporta i odbojke koju je osnovao naš bivši odbojkaš Edin Škorić. Nakon toga počela sam da radim u Fitnes studiu u Beogradu gde sam ostala sve do nekoliko dana pre nego što ću napustiti i Beograd i Srbiju – rekla je Marijana.

Njen odlazak je bio neplaniran, jer nikada nije ni konkurisala za posao. Sedela je za svojim kompjuterom kada je na mejl dobila poruku. Ljudi iz agencija koje posluju sa fitnes kompanijama na Bliskom istoku su je kontaktirali, videvši njen rad na društvenim mrežama.

-Pratili su me na društvenim mrežama i svideo im se moj profil i to čime se bavim i kako motivišem ljude da rade na sebi i bave se sportom. Moja prva ponuda za posao bio je Oman, zemlja za koju sam i prvi put čula dobivši ponudu za posao. Tada sam počela da istražujem i učim o njoj. Dugo sam se razmišljala oko svega toga. Bilo je kao i uvek “vaganje“ ostati ili otići. Ponuda je bila dobra, a i vuklo me je da istražujem neke nove zemlje, kulture i običaje. Sve ono sto sam u tom trenutku učila o Omanu me je i te kako privlačilo.

Na pitanje koliko je teško napustiti sve i otići toliko daleko Marijana je rekla: nije lako, ali da je morala da misli o svojoj budućnosti koju u Srbiji u tom trenutku nije videla.

-Nije bilo lako odlučiti da ostaviš porodicu, prijatelje, ceo svoj život, spakuješ nekoliko kofera i odeš na drugi kraj sveta. Ali si svestan da ako ostaneš u Srbiji ne možeš učiniti ništa veliko za svoju budućnost. Bilo je dana kada sam po ceo dan ostajala na poslu, a na kraju meseca od plate sam mogla da platim kiriju, hranu i po nešto novo od odeće. Da uštediš ne možeš ništa, tako da ti postaje jasno da samo odlaskom možeš da ispuniš neke svoje materijalne ciljeve.

U Omanu je radila kao personalni trener i kako samo kaže, tamo je provela skoro savršenih godinu dana. Istakla je da je to prelepa zemlja, sa zanimljivom kulturm i sjajnim ljudi.

-Bilo je teških dana, bilo je suza, momenata kada poželiš da se vratiš, zagrliš svoju porodicu, prijatelje. Dana i momenata kada shvatiš da ti ni materijalno ništa ne znači. Ali onda opet vidiš kako na mestu gde si imaš sve, a svi tvoji se muče tako što samo preživljavaju u Srbiji. I onda rešiš da ostaneš.

Kao i svako ljudsko biće i Marijana teži ka boljem. To sledeće bolje našla je u Kataru.

– Trenutno radim u Anytime fitnessu takođe kao personalni trener. I isto kao i kod privikavanja na novi život u Omanu, i u Dohi mi je trebalo vremena. Ali jesam… Navikla sam se i mogu da kažem da volim Katar i svoj život ovde. Grad je čudesan, ljudi su zaista divni i uvek su radi da ti pomognu u svemu. Imala sam u početku problem da se naviknem na njihovu kulturu i običaje, žene koje su obučene u Abaje, ali sada mi je sve to normalno. Ovde sam šest meseci i opet mogu da kažem – lepo je.

Bez obzira na sve čari Bliskog istoka, težnje za boljim sutra, uvek postoji ona druga strana. Najteže je biti daleko od porodice.

-Nedostaje mi porodica, nedostaje mi Srbija, nedostaje zelenilo, nedostaju naše ulice, planine, šume. Nedostaje mi naša hrana, izlasci sa društvom, nedostaje da slavim Božić, Uskrs i krsnu slavu. Nekad pomislim da je moja zemlja ipak od svih ovih koje sam posetila ipak najlepša na svetu i da ima prošlost, istoriju i tradiciju kao nijedna druga. Nedostaje mi Šabac, Stari grad, da popijem kafu u Hotelu Sloboda. Nedostaje mi i Beograd, da trčim Zemunskim kejom, prošetam do Zemunske pijace. Kad malo bolje razmislis sve ti nedostaje. Ali onda opet pogledaš situaciju i shvatiš da tvoja budućnost tamo nema perspektivu.

Na pitanje da li bi se vratila u Srbiju, u Šabac, Marijana je odgovorila da velikim DA i opet dodala ono ali…

Podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pokazuju da je prosečan godišnji broj emigranata iz Srbije iznosio 26.000, da je u 2013. godini povećan na 45.000, da bi 2014. godine dostigao cifru od oko 58.000. U narednim godinama o odlasku mladih govori se samo da treba sprečiti odlazak. Ne postoje tačni podaci koliko je mladih, obrazovanih ljudi napustilo Srbiju.

Nedostatak radnih mesta, loša ekonomija, nesigurnost, korupcija, nepotizam navode se kao najčešći razlozi za kupovinu karte u jednom smeru. Studija sociologa Smiljke Tomanović i Dragana Stanojevića za 2015. godinu pokazala je da se 81,9 odsto ispitanika, pretežno omladine, odlučilo za ovaj korak iz ekonomskih razloga.

“Sa bolom, tugom i radošću sećaćemo se naše zemlje kada budemo našoj deci pričali priče koje počinju kao bajke: Bila jednom jedna zemlja…” Emir Kusturica

“U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva.” Zoran Đinđić