Oliver Stanković z Šapca
„Moje ime je Oliver Stanković i rođen sam u Srbiji, tačnije u Šapcu. Imam godina dovoljno da nisam dete, a premalo da naglo odrastem, odvojim se od porodice i počnem život iz početka… Ali “majka Srbija“ nikad nije marila za to. Zato sada iz udobne fotelje koja je 2.500 km udaljena od Srbije pišem sve ovo.“
Ovim rečima Oliver je počeo priču o sebi i odlasku iz Srbije. Sada živi u Švedskoj. Prema njegovim rečima svaki građanin Srbije koji ima malo veći koeficijent inteligencije i pri tom je svestan gde i kako živi, moći će da se poistoveti sa njim i njegovom stranom priče. Istakao je i da je nepravda sinonim za Srbiju.
-Odliv mozgova je postala prirodna pojava. Mržnja i nacionalizam metoda upravljanja u Srbiji od strane ratnih zločinaca. NEmoral i NEkultura sastavni su deo vaspitanja i obrazovanja. Stranačka knjižica zamenila je indeks i diplomu. Poltronizam je jedini način za preživeti. Biro rada je postao korzo. NEukus je postao glavni začin društva. Stvaranje porodice postao je LUKSUZ i generalno imaginarna stvar. Prave fakultete zamenili su LAŽNI fakulteti… Međutim u tom brlogu ima jedna jedina stvar koja daje nadu i vraća želju za životom. To je PASOŠ.
Student, borac za ljudska prava, aktivista, volonter, košarkaš, predsednik đačkog parlamenta, osnivač udruženja građana, a pre svega dete sa željama i snovima, dete koje je slepo verovalo u bolje sutra, sin, brat, drug i pre svega čovek. Sve to je bio deo njegovog identiteta u Srbiji i sve je to vredelo, kako sam kaže, veliko ništa.
-Moje oči su se nagledale nepravde. Počevši od moje porodice, oca koji nije primio platu deset godina, koji je radio na visokorizičnoj poziciji i koji sada ulazi u šestu deceniju života na Birou. Moje majke koja je radila u firmi 15 godina, ali preko ugovora, jer nije mogla dobiti posao za stalno, jer naravno svakako prednost imaju stranačke veze i vezice. Pa tako dođemo i do komšije čije su dete prosvetari OŠ “Vuk Karadžić“ prebacili u specijalno odeljenje za mentalno obolelu decu iz razloga što je to dete bilo druge nacionalnosti, preplanulo dete na suncu… Ili pak možda da pričam o tome da su moji drugovi i drugarice pretučeni na ulici samo zato što su druge seksualne orijentacije ili pak da pričam o meni… Mada ipak ne. Ovde u Švedskoj je zabranjen stres. Taj STRES jako loše utiče na mozak, šta više jako je pogubno. Shodno svemu tome, Srbija zaslužuje odliv i mog mozga.
Pokušaji i borbe za bolje sutra, svest o tome da će i on imati jednog dana porodicu i onaj momenat, onaj “klik“ u glavi i jeza koja ga je, kako sam kaže, prošla kada je postao svestan da taj “luksuz“ nije moguć u Srbiji, naterao ga je da stavi prst na čelo i smislim plan. Pasoš, putna torba i aerodrom. Oliver je dodao i da je njegova zemlja tamo gde je on srećan.
-Svaki početak u stranoj zemlji je težak. Generalno šta god da počinjete od nule je teško i iziskuje mnogo truda. Naravno, počeci na tlu Srbije ne ulaze u ovo generalizovanje zbog toga što dalje od početka nikad nećete dogurati u majčici Srbiji. U periodu od godinu dana uradio sam više nego za 20 godina u Srbiji. Stekao sam poverenje dva poslodavca. Ljudi koji me okružuju na poslu su ljudi koji cene rad i trud i poštuju te zbog toga. Imam već sada sve uslove da stvorim svoju porodicu i mogu vam reći da marljivo radim na tome. Ponovo se smejem i ponovo sam srećan i jako sam zaljubljen. Još više radim na sebi jer sve to daje nekog rezultata ovde.
Na pitanje da li ima plan da se nekad vrati u Srbiju, Oliver je rekao da se rado seća svoje zemlje i svog grada, samo zbog prijatelja i porodice, s kojima će se rado posećivati i dodao da se svoje sreće više nikad neće odreći.
„Kad ljubav prema otadžbini zamre, onda i država mora umreti“ Mihajlo Pupin
„Nijedna zemlja nije zemlja izgnanstva, već druga otadžbina“ Seneka
„Mojoj otadžbini treba oprostiti. Imala je nesrećno detinjstvo“ Petar Lazić
Isidora Kovačević
