Jelica Jokić, lični pratilac
Jelica Jokić, kako voli da istakne ponosna majka i baka, pre dva meseca, nakon završene obuke, počela je da radi kao lični pratilac. Sreća, radost i razumevanje osećaju se u vazduhu kada se sa Jelecom razgovara o novom životnom pozivu. Da pomože i čini lepšim, lakšim i radosnijim slobodno vreme ili vreme u školim, potvrdio je i dečak sa autizmom kome je Jelica lični pratilac, koja kaže da su se jednostavno našli i da funkcionišu dobro.
- Trudim se maksimalno da se razumemo, to je poenta. Ja razumem njega kad ima neku potrebu, kad hoće nešto da mi kaže, imamo i našu komunikaciju rukama, kad mu treba pomoć. U školi nam je lepo – počela je svoju priču za „Šabačke“ Jelica Jokić.
Da postane lični pratilac odlučila se nakon dužeg ubeđivanja od strane snahe Sanje Petrović, koja se ovim poslom već dugo bavi. Jelica kaže da je sada osetila da je konačno spremna da se odazove ovom pozivu i da počne da radi.
- To je bio neki momenat kad sam ja presekla i rekla: „Da, hoću“. Rad sa ovim divnim dečakom mi je došao, posle moje dece i uničića, kao nešto što me ispunjava. On mi je, kako se kaže, „ušao pod kožu“ toliko da i kada ne provodimo vreme zajedno, obavezno se čujemo telefonskim putem, pitam kako je, šta radi. Kada se ide u školu – ja idem sa njim. Kada se ne ide u školu idemo u šetnju ili negde sa njegovom porodicom odemo. Već imamo svoje neke planove gde bismo mogli otići – rekla je Jelica.
Posao ličnog pratioca je zahtevan i podrazumeva da morate biti skoncentrisani 100 odsto, kazala je Jelica, i dodala da ona, i kad se on malo odvoji i ode sa svojim drugarima da prošeta ili popriča na velikom odmoru, mora da ga „drži na oku“. Najveći utisak na Jelicu ostavila deca iz razreda koja su uvek tu za dečaka kojem je ona lični pratilac.
- On je dobro dete, možda ja i malo preterujem, ali moram da posmatram gde je. Kada sam malo udaljena od njega kada je on sa drugarima, on mahne meni, ja mahnem njemu i tako smo sigurni da je sve u redu. Ti, kao lični pratilac, si odgovoran za to dete, od momenta kada dođeš po njega, do momenta kada ga vratiš kući. Najjači utisak su mi druga deca u školi koja su sve vreme, koliko god ga ja pazila i gledala gde je, tu negde oko njega. To su deca koja su sa njim od prvog razreda u školi. To ne mogu da opišem, to mora da se doživi koliko su oni brižni. Iako sam se ja već uhodala i znam koje knjige nam trebaju, raspored i šta nam je potrebno, nastavnici su sjajni i prilagođavaju mu gradivo, dođu do njega i pomažu mu. Tih nekih 10-ak minuta odvoje za njega, tako da on ima i pomoć od njih – istakla je Jelica.
U školi što ne može da stigne da zapiše – prepiše Jeleca, od koje dečak prepisuje gradivo od tog dana. Na času fizičkog dečak je aktivan, kako kažu voli sport, naročito voli plivanje. Kada idu na Gradski stadion Jelica ide sa odeljenjem. A često se šali sa nastavnikom fizičog rečenicom „Je l’ mislite da ja mogu da stignem vas?“, rekla je Jelica kroz smeh, dodavši da onda nastavnik govori deci da uspore jer koleginica ne može da stigne. Iako je odgovoran posao kojim se Jelica sada bavi ona kaže da je ipak lepo raditi.
- Maksimalno mi je odgovorno. Dok ga ne vratim njegovoj porodici – nema opuštanja. Ova moja priča ne bi delovala, niti bila laka meni i njemu da on nema majku kakvu ima. Njegova majka je savršena. Ona sa njim mnogo radi kod kuće, posvećena mu je sve vreme. Ona sa njim radi domaće, vodi računa o hrani, sve mu prilagođava. On ima i alergiju na gluten, zbog čega mu nekad nešto ne mogu uzeti, zato njegova majka uglavnom spremi užinu. Nas dvoje ako kupimo jabuku i to je sve. Naša vožnja od škole do kuće nezamisliva je bez muzike, pesme – zaključila je Jelica i dodala da da je najteže roditeljima, koliko god da im lični pratioci olakšavaju život.
Isidora Kovačević
