SANJA UČI VERU ŽIVOTNIM VEŠTINAMA
Jelena Jevtović samohrana je majka dve devojčice. Njenoj porodici lični pratilac potreban je zbog starije ćerke Vere, kojoj je u trećoj godini života dijagnostikovan autizam. Jelena je za „Šabačke“ ispričala priču o svojoj kćerki, ali i njenoj povezanosti sa ličnim pratiocem Sanjom, koja je postala kao član porodice.
- Ja sam u specifičnoj situaciji. Suprug mi je umro dve godine pre nego što sam dobila prvog ličnog pratioca. Imala sam jedno malo dete od četiri godine i Veru, koja je u tom momentu imala devet godina i koja je autista. Do tada sam se snalazila na raznorazne načine, tražila sam defektologe sa Zavoda, naravno ja imam pravo na uvećan dodatak za tuđu pomoć i negu, pa sam tako plaćala defektologa. Međutim, to su mladi ljudi. Ja sam u principu bila jako zadovoljna sa njihovim radom, dobro sam sa svima njima sarađivala, ali to su ljudi koji traže stalno zaposlenje koja ja njima nisam mogla da ponudim – počela je svoju priču o životu sa Verom, Jelena.
A onda, sasvim slučajno u njihov život došla je Sanja, i dan danas Verin lični pratilac.
- Milan Vasić, tadašnji direktor Centra za socijalni rad, došao je na ideju da se organizuje ta neka služba. Mislim da je u početku ta služba bila pri Centru za socijalni rad, a mislim i da je poznavao Sanju, ličnog pratioca, koja je želela da radi sa devojčicom, i tako smo se našli – kroz osmeh za „Šabačke“ rekla je Jelena.
Kada je Sanja počela da radi sa Verom, ona je išla u Osnovnu školu „Laza K. Lazarević“, u kojoj su ostajale po dva ili tri časa. Sanja se trudila da zbog Vere sa svima u školi uspostavi dobru komunikaciju.
- Vera je u Osnovnoj školi „Laza K. Lazarević“, uz Sanjinu pomoć završila i treći i četvrti razred, ali onda mi se dogodio porodični problem. Baka koja mi je bila od pomoći polomila je kuk, i onda sam rešila da Veru, s obzirom na sve nisam znala kako će taj peti razred ići, upišem u specijalnu školu. Od tada je Sanja sa njom i u specijalnoj školi, i od tada je sve baš onako kako treba. Sve ide redovnim tokom – kazala je Jelena.
Sanja je sa Verom po ceo dan, dok traje nastava i dok je u dnevnom boravku posle podne. Sanja je postala kao član porodice i pomaže kad god je to potrebno.
- Sanja meni često „uskoči“ u pomoć i ovako privatno. Dešavalo se da odem na svadbu prijatelja a da mi ona pričuva decu. Tako da je kao član porodice. Evo i u vreme virusa KOVID 19, jedina me ona i posećuje. Mi ne možemo nigde da idemo, nama niko ne može da dođe, jer svi se boje, ali Sanja dolazi redovno. I za vreme epidemije lični pratioci su bili angažovani. Sanja je tada sa Verom šetala po dva sata – kroz osmeh priča Vera.
Lični pratilac ne može da učestvuje u samom obrazovnom procesu, ali pomaže i detetu i defktologu na času. Ali, Sanja se trudi da Veru nauči životnim veštinama.
- Vera sluša Sanju, od nje uči osnovne stvari poput oblačenja, toaleta, neki praktični rad. Ona je više za to da se Vera osposobi i životno. Sa druge strane na času mnogo pomaže defektologu, jer on ne poznaje Veru, ne zna kad je ona uznemirena. Onoga momenta kada Sanja vidi da Veri ne prija čas ona nju izvede, prošeta je da se smiri, vrati je, jer ona je poznaje. Lični pratioci mnogo pomažu i defektologu u obrazovnom procesu u školi. Tako je bilo i kod učitelja – zaključila je Jelena.
Sa osmehom na licu Jelena priča o povezanosti Vere i Sanje, prisećajući se anegdota koje su prošle zajedno. Ali, kako kaže bitno je da se vole. Prvi i jedini potencijalni prekid rada Sanje sa Verom, obeležile su suze.
- Nekad sam i ljubomorna (smeh). Sanja voli Veru, Vera voli Sanju i to je to. Ja se sećam samo jednog momenta kad smo rešili da Vera pređe u specijalnu školu, pa je bilo pitanje da li će Sanja ići dalje sa njom. Prosto, nisam znala da li imamo pravo na ličnog pratioca. Tada se Sanja oprašta od nas, ide na odmor. Mi sedimo, razmišljamo šta ćemo dalje, kako ćemo. Onog momenta kada je ona izašla Vera je tako počela da plače, ali ne histerično, nego onako tužno. Tada sam znala da smo mi potpuno na dobitku, jer sam videla da Vera to razume. Prosto, Sanja se i prodere na nju i onako nije bolećiva, već baš onako kako treba – priseća se Jelena.
Odlazak u toalet, kaže Jelena, najbolje je uspostavljen kada je Sanja sa Verom. A velika pauza zbog korona virusa ostavila je trag na sva prethodno stečena znanja, zbog čega se svi raduju školi. Iako se osnovna škola privodi kraju, nastavak rada i druženja planiraju i za srednju školu.
- Sada smo imali taj veliki prekid, od marta, tako da su se deca sve malo opustila. I oseti se na deci. Vera je u pubertetu, znači hiperaktivna je, treba joj čvrsta ruka. Baš smo Sanja i ja pričale, jedva čekamo svi da počne škole. Planiramo i da idemo dalje, jer postoji srednja škola koja prima učenike sa smetnjama u razvoju, Poljoprivredna škola za vrtlara, i planiramo da do kraja školovanja budemo zajedno, a šta ćemo posle, ne znam. One su baš vezane. Sanja kaže da čak ni ne shvata rad sa Verom kao posao – kazala je Jelena.
Ličnog pratioca, u poslednjih nekoliko godina, Jeleninoj kćerki Veri finansira grad Šabac. A bez obzira na sve probleme, život u Šapcu Jelenu čini opuštenom.
- Ja sam mnogo srećna što živim u Šapcu jer postoji hiljadu načina da se pruži podrška. Udruženje je jako aktivno, imamo dnevni boravak, imamo tu specijalnu školu, na kraju krajeva, ne daj Bože, imamo i tu ustanovu. Imamo sve. Tako da ipak, mnogo sam opuštena, pored svih svojih problema – zaključila je Jelena.
Vera potpuno razume govor, ali nema svest o opasnosti, zbog čega ne sme da ostane ni minut sama. Jelena ističe da je autizam strašan, ali osmeh sa lica ne skida. Spokojna jer ima mogućnost i da radi i da njena Vera ima samostalniji život, ličnog pratioca, dnevni boravak. Sreća je kaže i što je na „izvoru“ saznanja, jer u Centru za socijalni rad radi od 2008. godine, a Verije autizam dijagnostikovan 2009. godine. Ističe da je tada bila na pravom mestu da pomogne i detetu i sebi.
- Mnogo znači za nas. Sve te porodice sa tom decom, često su okrnjene na ovaj ili onaj način. To je stres. Ja mislim da je moj suprug i preminuo tako rano jer nije mogao da podnese stres. Prosto, to su veliki problemi. Moja Vera je visoko funkcionalna, ali autizam je strašan. Tu nemaš nijednog momenta spokoja. Vera koja potpuno razume govor, koja sve zna šta joj kažem, ja nju ne mogu da ostavim ni minut samu jer ne znam šta će uraditi. Ona je tako u svom svetu, ona će da se igra nožem ili nešto će da uzme, ili tako nešto. Jer nema baš svest o opasnosti. Zna za strah ali ne pazi. Zato mnogo znači kad se opustiš. Imamo dnevni boravak, bez kog ja ne znam šta bih radila. Mogla bih da ne radim i primam neku naknadu, ali to je nešto malo. Ovako radim svoj posao. Volim što radim u Centru za socijalni rad, prosto sam bila na izvoru saznanja. To se sve slučajno potrefilo. Sad čak mogu i da predložim nešto. Zato mi mnogo znači što radim ovde – završila je Jelena.
